JUST SAYING

01

Sve je veći broj kako muškaraca, tako i žena, koji su doživeli sajberferu, čuli za nju ili im se ona ponudila. Afera koja pleše na tankom ledu jezera morala, ostaje u domenu neopipljivog, virtuelnog, dvodimenzionalnog, te se kao takva, zaista i „ne događa“.               

Ne podleže teškoj osudi, ne naziva se neetičkom, prosto, „nije prevara“. Ili, ipak…

Sećate se one čuvene filmske, kada žena uleće u spavaću, a muž je u neprikladnoj pozi sa drugom ženom, te izgovara: „Nije ono što misliš“! Sada je to baš SAMO ono što se misli: jer je to moderna prevara – misliš, kuckaš, šalješ!

Ova vrsta preljube iznosi na površinu čitav niz zakopanih pitanja o vernosti, lojalnosti i osnovama čestitosti, primoravajući da nas da se pitamo iznova, sa nešto komplikovanijim potpitanjima, na kojima možemo da zahvalimo tehnologiji.

Sve se više približavamo sceni iz Demolition man-a u kojoj Silvester Stalone, u dalekoj budućnosti, od Sandre Bulok dobija poziv na vođenje ljubavi, te, došavši kod nje, nestrpljiv, njuška sopstveni pazuh za svaki slučaj i seda na fotelju, te mu, na iznenađenje, Sandra umeste sebe u krilo – stavlja šlem na glavu! Isti takav stavlja i sebi i seda prekoputa…oboje zatvaraju oči, te ubrzo počinje razmena njihovih erotskih neurona, kratkih fragmenata seksualnih slika i nečujni uzdasi na nivou misli. I to je to. Silvester ostaje šokiran i zgrožen, Sandra zadovoljna i nasmejana a tela obučena i nedodirnuta. Pretpostavićemo da Sandra od tog trenutka smatra da ne bi trebalo više da stavlja taj šlem nekome ko nije Silvester.

Etika, kao nauka o moralu, od nas (između mnogo toga ostalog) traži da ne govorimo neistinu, da ne kršimo obećanja, da ne varamo i ne krademo.

Većina ljudi nikada neće postupati neetički i neadekvatno u odnosu na sopstvene oklonosti života, ukoliko nisu sa sobom prvo obavili proces samoopravdavanja. Čuveni kvazi-moralni alogizmi za koje se grčevito hvatamo čine da istinu o stvarima izuvijamo i iskrivimo tako da ne osećamo kajanje ili krivicu. Budući da se ovde radi o odnosu koji se dešava „samo“ u mislima – možda ćemo zaključiti da ta pojava nema veze sa nelojalnošću, jer naše pravo na slobodnu misao ne sme da bude ugroženo našim životnim odlukama i modelima u kojima živimo, te ni ljubavima u kojima trajemo.  Naše misli su naša stvar.

Da li je to baš tako i šta se dešava onda kada misli podelimo s nekim, preko uređaja? I šta ako taj neko drugi podeli svoje sa nama, te uvidimo da su nam misli slične?

Za šta smo mi, na kraju, odgovorni: za svoja dela, ali ne i za svoje misli? Uzmimo u obzir da pre nego što postanu dela, iskustva su svakako prvo bila misli, ali, da li naša odgovornost počinje tek onda kada misli aktuelizujemo?

Pisac Lorens Darel rešio je da sroči to na ovaj način: „Bezrazložno govorimo o vernosti tela, kada je duh neveran“.

Aplikacije nam danas daju priliku da pošaljemo i fotografiju i snimak i pozovemo korišćenjem videa – čineći komunikaciju gotovo pa „realnom“: osoba sa kojom provodimo sajber vreme zaista postoji, ona deli naš trenutak – nameru, energiju, strast, i, što je verovatno i najuzbudljivije: saznanje da bi mogla da se dogodi i zaista, „u pravom životu“, i samo nas „klik“ deli od toga.

Deluje kao da je danas prelaz iz dvodimenzionalnosti u trodimenzionalnost ono što je nekada bilo ostavljanje muža/žene. Sada je „korak dva“ da se afera uopšte i dogodi u realnom vremenu i prostoru – telom, otelovljena, realizovana, a da ne ostane na obrisivim rečima i slikama, koje možemo da „hajdujemo“. No, dok se neke sajber ljubavnice/ljubavnici nadaju da će se sajberfera jednom pretvoriti u aferu, mnogi drugi, baš suprotno, ne žele da iz tog okvira izađe ikada.

Sajberfera se pokazala kao način da se čovek oseća kao da ne kalja poverenje, ne kompromituje odnos, ne radi išta „zaista“, a da, opet, otpušta kočnice, „isteruje kera“, optrčava krug, radeći nešto „malo za sebe“, mimo navika, rutine i važnih izbora. Da li je to čini opravdanom?

–         „On je veran svojoj ženi, baš je onaj old fashion tip, važna mu je porodica i zna šta se ne radi. Samo se dopisuje. Svašta šalje, čak i zove na video call, i mnogo se toga tu desi, ako me razumeš, ali nikada je ne bi prevario „istinski““

–         „Koliko se to često dešava? To dopisivanje?“

–         „O, svakodnevno. Ali video call samo kada mu žena nije tu.“

Kažu da je najlakša provera ispravnosti postupka sledeća: ako je to nešto što ne bi radio i pred svojim partnerom: prevara je, odn ako kriješ – pogrešno je.  

Sećate se one čuvene filmske, kada žena uleće u spavaću, a muž je u neprikladnoj pozi sa drugom ženom te izgovara: „Nije ono što misliš“. Sada je to baš SAMO ono što se misli: jer je to jedino što se radi – misli se! Piše, zamišlja, i ne ide dalje od toga.

I šta ukoliko saznamo da naš partner ima sajberferu? Da li ga ostavljamo, jer je to prevara ili se, naprotiv, poštuje to što je imao priliku da prevari, a rešio je da to ne uradi, uspeo je da se zadovolji neopipljivom stranom uzbuđenja? Možda čestitamo?

Kontinuirano ponašanje koje se udaljava od onoga što smo prethodno osvestili kao dobro ili loše: dovodi do promena u našem doživljaju ispravnog i neispravnog. U studiji koju su psiholog Liza Šu i njene kolege sprovele na Harvardu otkriveno je da se, ponašajući se nemoralno tokom određenog vremena i naš osećaj za dobro i loše: menja.

Ljudska bića žele da veruju u ispravnost sopstvenog ponašanja, i svoj život posmatraju kao seriju postupaka čiji su motivi bili ispravni, sve i ako sama konkretna odluka ili radnja to potom nisu bili. Spremnost na iskrivljenje ustanovljenih odrednica koje se tiču ispravnog, lojalnog i etičkog ponašanja recipročna je našim potrebama za opravdanjem postupaka.Da li će sve češće sajberfere skovati nove pojmove, poput sajbernice i sajbernika, te, postavši uobičajeni deo naših stvarnosti – naterati nas da reuspostavimo načine na koje validiramo i osuđujemo postupke jedni drugih, dok kao gladni oktopodi pružamo pipke na nebrojeno mnogo strana, čekajući da nas nešto opeče, istovremeno beskonačno zabavljeni i beskrajno uplašeni vatrom.